Зима у мом сокаку...

Хех, да почнем као она популарна песма... Зима у мом сокаку, снег пада на све стране... :)

Ево мене, после дужег времена поново. Шта ћу, нема се времена. :( Прођоше празници, дође зима, стварно. Не сећам се да је прошлих година било оволико снега... Стога пожелех да зиму у мом сокаку поделим са још неким... Па, ево, да видите како изгледа... :) 

Е да, схватила сам да морам још нешто да допишем, да не би било празно... :)

Дакле, ево један виц, који ми се допао скоро... 

Вози физичар Хајзенберг ауто, полудео човек, јури, пичи... И прође поред радара, муркани га региструју и почну да јуре за њим. Али ништа, он и даље јури, сад чак и брже. И на једној кривини не могне да смота и удари у неко дрво. И дођу ови до њега, извуку га из кола и питају: "Па добро, бре, јеси ли ти луд?! Па је л' ти знаш којом си брзином возио?". А он ће поносно: "Не, али знам где се налазим!"... Толико... Сад један смешак... :)

Ко разуме (квантну физику), схватиће (виц)... :) 

Опет ја

Хух, нешто сам се сморила... Развукли ме на три стране, била сам овде онде... Сада сам се коначно скрасила у Београду, али поново не постижем да урадим све што хоћу...

Поч'о факултет... Била на семинару... Поново је лепо време... Поново идем на семинар... :)

Ево један виц... Иде Црвенкапа шумом и сретне неписменог вука. И он је пита: "Шта то носиш баци?". И она баци.

Хух...

Коначно мало топлије...

ДаклеМ, данас сам се одушевила... Устајем ја јутрос (поново је дискутабилно питање које је то доба дана, јер ме још увек држи она смис'о за релативистичку и квантну физику) и почињем да кукам зашто ме пробудио телефон (звала Ивана да пита шта радим :-) ) и тако то... И каже ми мајка ко је звао и бла бла, и углавном: договоримо се ми да изађемо до града на кафу, сок и остало, да она види патике, а ја неки дукс који сам пикирала јуче (да га купим). И крећем ја под пуном ратном опремом, у дуксу, јакни, дебљим фармеркама (и осталом зимском гардеробом) и... цркла сам док сам стигла до првог ћошка (а моја кућа је број 3, па видите где је тај ћошак). :-) После сам скинула јакну, нарафски, да се не бих разболела и живела сам срећно до краја живота... не бре то! Купила сам тај нови дУсК :-) И тако... :-)

Е да, ја иначе знам некада и да спремим нешто за јело (тј. знам увек, али ме некада мрзи). Малопре сам од Лалета добила рецепт за хоботницу на српски начин, који у целости преносим: "Састојци: 1 мало прасе (до 15 kg), 1 већа хоботница (око 2 kg) и кромпир. Припрема: док се прасенце врти на ражњу, хоботница се добро посоли и кува са кромпирима. Када је хоботница готова, а прасе печено, изваде се кромпири, вода пролије, а хоботница баци мачкама и керовима, да не зајебавају док мезимо. Рецепт плус: Прасе сервирати уз хладно пиво."

Мораћу да пробам овај рецепАт, чим се укаже прва прилика...

ПС. Додатак (у разговору са Сениором, схватила сам да постоји и пиротски начин спремања хоботнице на српски начин, па га сада додајем)... Састојци: исти. Припрема: Да не арчимо дрва, одемо код комшију и наложимо његов ражањ и сместимо прасе. Пошто од комшију не смемо да узимамо много дрва, хоботнице можемо на кучићи да дамо и некуване, а кромпир помало испечемо кад се направи добар жар и склони прасе. Рецепт плус: Да не би куповали пиво, а ако немамо домаће вино, добра је и вода од Даг Бањицу. :-)

Телевизијске глупости

ДаклеМ, морам да приметим да у телевизијским емисијама лупетају толико глупости да то просто није нормално! Разумем да се гости неких емисија сити излупетају, па нам то увек буде занимљиво, када гледамо на Тубету или сличним сајтовима... Али у Дневнику на првом програму... Умало да се прекрстим данас! :-)

Прича је ишла овако... Устанем ја јутрос (о томе колико је то било јутро стварно не желим да полемишем, јер сам схватила да у последње време имам изузетан смис'о за релативистичку физику) и умијем се, оперем зубе и све што треба (добро, нисам се обукла) и седнем да доручкујем. И баш некако у то време почиње први дневник на првом програму. Ја онако и слушам и гледуцкам и једем и плус читам нешто, кад почеше да причају о физици. Нарафски, подигнем ја одмах поглед да видим и чујем шта ће да кажу, кад ова поче да лупета (сада не могу да цитирам, али отприлике преносим) нешто типа: постоји нека хидроелектрана у неком селу, која је саграђена пре тачно 100 година, даклеМ 1908. године у неком селцету. И саграђена је на иницијативу неког физичара, који је желео да идеје Николе Тесле пренесе из Америке у Србију... Еј, мозгу, 1908. године! Теслине идеје?!?! 

И умало да се загрцнем од смеха... :-) Ипак је боље кад причају о Хигсовом бозону, а не знају основну поделу елементарних честица. :-) То бар стварно јесте нека виша физика. Ово је питање опште културе...

БеЈоГрАдСкЕ аВаНтУрЕ ...

ДаклеМ, овако... Ја нисам нормална, оно што би се рекло при чистој свести и здравој памети. :-) Али ни ич! Да почнем, како доликује, од почетка...

У свој родни град (али не и онај где ми је пребивалиште) дошла сам још у недељу ујутро. Није било много врућина, боље речено, у аутобусу сам се смрзла, и то поштено. Овде код мене је прилично пријатно, чак и када је напољу 40 степени, тако да преживех то преподне. Поподне сам отишла на окупљање Википедијанаца. Е то је био доживљај. :-) Врућина, врућина, врућина. Једва се докотрљасмо до Дома омладине, где је било нормално, јер су мало пре него што смо ми дошли укључили климу. О састанку се може прочитати на другом месту, па сада не желим да се расписујем о томе. Дакле, дан прође најнормалније, чак и поред те врућине.

Следећих неколико дана сам се мувала по факултету. Те упис, те носи ова документа, те она... Наравно, зашто све да буде једноставно када може и компликовано... Али, добро преживех и то. Но, данас је био главни догађај. Бејах нешто на ПМФ-у, где се налази једна од "испостава" мог факултета. И онда сам се са Машом вратила и седимо ми и причамо нешто, кад ја спазих да ми је палац леве руке црн (дакле не модар, него црн). Показах Маши (ајде можда ја не видим нешто), кад се и она испрепада. И тако је он током дана мењао боје. Предвече сам отишла код лекара и испоставило се да ми је од неког ударца пукао капилар (питам се само од ког ударца, кад га нисам ни пипнула, а камоли ударила, иако ми ни те науке нису стране). :-)

И тако, сада имам поново завој на руци... Кретен... 

Ништа од новитета...

Био је то један интересантан дан... Последња два дана на Фејсбуку лупам глупости на оном статусу, чак су ми и доказано већи лупатори од мене одали признање. Хм... Шта да радим, кад је досадно, убиство... И поред тог лупетања, радила сам и неке корисне ствари. Такође, током претходна два дана смо Александра (опште позната као корисник:Lampica) и ја (позната и као корисник:Geologicharka) реновирале портал Науке о Земљи на нашој Википедији. Ја сам прекјуче дошла на идеју да нешто треба променити, а она је затим прошетала мало по осталим Википедијама, нашла неки добар шаблон и онда га превела и... Ту сам се већ погубила, но добро, она је средила тај шаблон, направила супер кутијице, ја сам набацила текст... и направисмо много леп портал. Ја сам касније искористила исте те шаблоне и кутијице, променила им боје, и неке делове, и успела да набацим нов портал, који се зове Геофизика (што је и прилично очекивано од једног геофизичара). :-) Наравно, одмах су реаговали и момци, који су похвалили портале и изјавили да тамо недостаје женска рука, да мало улепша странице. :-)

Елем, да кажем нешто и о поменутим новитетима... Данас сам на Гуглу приметила обавештење да су избацили неки нови браузер, па рекох, што га не бих скинула да пробам. И, наравно, учиних то. Даунлоуд и инсталација су трајали веома кратко па сам убрзо и видела тај новитет. Нарафски, браузер ко браузер, сличног изгледа као и ови остали које поседујем. Разлика је што није преоптерећен дугмићима за напред, назад, лево, десно, и оним менијем који се налази скроз горе. Све је елегантно решено са два дугмета поред оног дела где се куца УРЛ. И сада, ја каква сам, свидео ми се, и рекох да га испробам неко време па ћу видети. Имала сам неке мале замерке, али ништа значајно...

И ондаК се јавио први глас разума, познатији као Немања, који је почео да мумла како то није добро, зато што оптерећује нешто, и онда, пошто ја имам Висту, то ће да направи неку штету нечему... (нисам се ни трудила да га схватим) Нешто касније смо на ИРЦ каналу наше Википедије причали о нечему, када је улетео Михајло са питањем да ли смо видели да је Гугл избацио нови браузер. Онда нам је дао неке линкове, и успео да ме потпуно убеди да га деинсталирам са свог рачунара...

Тако да, због двојице компјутераша, сада ич нисам актуелна...

Утисци

Ево, прође и тај очекивани дан. И сада ми је жао... Па, да кренем од почетка (како то обично и бива)...

ДаклеМ, припреме су почеле у суботу поподне... Увежбавање гласних жица, учење тонова и текстова песама... Ма не бре то... :-) Ово друго... Отишли смо на стадион око 8 сати (ај тинк) и одмах запрепашћење - било је јако мало људи (касније се испоставило да су сви дошли у 5 до 9, као младе невесте, и почели да се гурају, али о томе касније). Тако смо одлучили да ипак одемо на траву и станемо у средину на неких 5-6 метара од бине (пошто смо могли да бирамо - о'ш траву, о'ш трибине према Нишави). То је била супер одлука, јер сам одлично видела Чолу, и да не беше једног лика са огромном главом, који много воли да се весели, направила бих и боље сличице. Но добро, нису ни овако испале лоше.

И, као што рекох, таман пред почетак концерта, на стадион је нагрнула гомила људи, гурајући се и мувајући поред мене. Тада сам зажалила зато што нисам понела чекић, да ја мало неког почешам оним шиљатим делом. Међутим, како се све више приближавао почетак, људи су се смиривали, па смо ми на крају дошли испред оног кретена који није хтео да се помери да ја прођем... :-)

Чола је, нарафски, мало каснио, али добро, нисмо му много замерили. Концерт је почео жестоко, како само он то уме. Ређали су се хитови, један за другим, ми смо брзо у'ватили интонацију и певали заједно са њим сваку песму. А Здравко пева, па убија, стварно се дивим његовим гласовним могућностима. И било је... весело... У једном тренутку, у току паузе, сам се окренула према трибинама... А тамо... Људи сели, ваљда да се одморе од седења, које су трошили и за време док је Чола певао (то сам сазнала из поузданог извора који је обитавао поред мене за време концерта). :-)

И тако, ненадано, као гром из ведра неба, удари гром на Светога Саву! Овај... Опет не то... :-) Није ударио гром, али је Чола, некако, јако брзо завршио свој концерт. Отпевао је много добрих песама, истрчао се по бини, као да смо вршњаци (мада ја не бих могла онолико да трчим и да певам у исто време, ипак сам хорски тип, навикла да стојим мирно док певкам), и ко зна шта још... :-)

На крају концерта је био ватромет (нарафски). Након тога смо отишли са стадиона, и живели смо срећно до краја живота...