Већ сам напоменула да је Пирот јако досадан град. Ваљда је проблем у томе што је мали, када изађеш да прошташ стално виђаш исте људе, с једног на други крај града можеш да препешачиш за максимално 40 минута... Готово да се не дешавају неке занимљивије и другачије ствари од уобичајених.
Елем, данас је 28. август, и то је дан, који је од ове године, проглашен као градска слава (мада му је назив мало неправилан, јер Пирот још увек нема статус града, али 'ајде). Гледала сам данас на телевизији да ће у граду бити велики скуп који ће предводити (ко други него...) наш протојереј. С обзиром на то да никада нисам била верник, нећу присуствовати поменутом скупу (литији), али биће интересантно гледати их на телевизији (а прогнозирам да ће бити директан пренос). Лично мислим да су све те славе само губљење времена и трошење новца, али сви некако напрасно постадоше прави православни верници, а куд ће Србин православац без своје славе. Ценим да неће радити баш те установе које нам сутра требају да бисмо узели неку потврду (али шта ћу, кад увек тако глупу срећу)...
Е сем тога, 28. август, у народу и цркви познат и као Велика Госпојина, је и дан када (званично) у Пироту почиње вашар. То је један догађај, који ће још дуго остати важнији од градских слава, бар за већину становника овог града. Од како су га, пре неких десетак година, пребацили да, уместо 8. септембра (када је дан ослобођења Пирота од бугарске окупације), буде овог дана, постао је још посећенији... Наравно изузетак није ни ова година (а зашто би и била изузетак)...
Вашар се редовно организује на једној пољани, која се налази на излазу из града, и то у смеру који води ка Лесковцу. То је одлично место, јер је готово ван града, и ретко се та вашарска атмосфера може пренети до центра града (тј. ако изузмемо оне продавце који се начичкају један до другог у дужини од једног и по километра, и који би и до моје куће стигли, само да им се може). Тако се они, које такве манифестације не интересују (као што сам ја), лако могу искључити из догађања са другог краја града. Ипак, постоје и они несрећници (поново као ја) који морају с времена на време да сврате и до болнице, код чика ортопеда (јер су били добра и мирна деца). Све би се то како тако прегурало, да се болница не налази на истом том путу за Лесковац, на самом излазу из града и улазу у прво село иза Пирота...
Тако, кренем ја данас на контролу. Ауто је морао да успори чим смо прошли семафор код хотела. А чим смо прошли петљу изнад тунела, нисмо смели ни да га убацимо у другу брзину. Рачунајући да ће поподне бити мање људи у болници и желећи да тамо избегнем гужву, упала сам у кркљанац. Људи су тако бесомучно ишли (а нису журили, него лепо, полако, да виде све) ка вашаришту, да јадна кола нису могла да прођу... А поред вашаришта - хаос! Пошто смо ишли толико споро (чак бих и пешице брже ишла), имала сам прилике и да видим и да чујем шта се тамо дешава... Од продаваца, који са својих тезги позивају људе, урлицима типа: "Пала цена до колена", преко деце, која вуку своје родитеље да што пре стигну до вртешки и твистера, до "кафане под вејник" и "жешћи мећици"... Све је ту, као у стара, добра времена, када је и писац ових редова посећивао исту манифестацију (сећам се да сам последњи пут натерала оца да иде са мном оне године када је било бомбардовање, и када смо били на распусту око 5 месеци, па пола другара из школе нисам могла да препознам). Једва се некако извукосмо и одосмо до болнице. У повратку смо, наравно, стали да купимо вруће мекике (што је превод за оно "жешћи мећици"). Успели су чак и да их унапреде од последњег пута, сада као прилог дају прелив од чоколаде. Толико су били "жешћи" да ме још увек боли желудац од њих. Нажалост, нисам могла да изађем да прегледам и одмеркам "вејник" у који ћу негде пред крај вашара да одем ("вејник" је шатор, тј. кафана која се под тим шатором налази. Пре неких петнаестак година исти су било јако популарни за организовање свих видова весеља. А дођем и објашњење због чега се људи "под вејник" враћају тек крајем вашара - то је проста пиротска логика, пред крај је све јефтиније, а какви смо то Пироћанци ако не уштедимо бар мало). :-)
На крају могу да приметим да ово двомесечно обитавање у Пироту утиче на мене толико много, колико нисам могла ни да замислим. Два - три пута сам видела Душана (мог преводиоца и учитеља пиротског), што је било сасвим довољно да се ослободим и провалим и научим још неку пиротску реч (управо од њега сам чула реч "саир", али ни учитељ, нити моји родитељи, нису умели да ми објасне шта значи). Довољно ми је да овде будем још месец дана (колико отприлике има до почетка наставе на факултету), па да коначно заборавим српски језик... :-) Па, другари, спремајте тај француски, па да се чујемо кад се вратим у Београд...
Елем, данас је 28. август, и то је дан, који је од ове године, проглашен као градска слава (мада му је назив мало неправилан, јер Пирот још увек нема статус града, али 'ајде). Гледала сам данас на телевизији да ће у граду бити велики скуп који ће предводити (ко други него...) наш протојереј. С обзиром на то да никада нисам била верник, нећу присуствовати поменутом скупу (литији), али биће интересантно гледати их на телевизији (а прогнозирам да ће бити директан пренос). Лично мислим да су све те славе само губљење времена и трошење новца, али сви некако напрасно постадоше прави православни верници, а куд ће Србин православац без своје славе. Ценим да неће радити баш те установе које нам сутра требају да бисмо узели неку потврду (али шта ћу, кад увек тако глупу срећу)...
Е сем тога, 28. август, у народу и цркви познат и као Велика Госпојина, је и дан када (званично) у Пироту почиње вашар. То је један догађај, који ће још дуго остати важнији од градских слава, бар за већину становника овог града. Од како су га, пре неких десетак година, пребацили да, уместо 8. септембра (када је дан ослобођења Пирота од бугарске окупације), буде овог дана, постао је још посећенији... Наравно изузетак није ни ова година (а зашто би и била изузетак)...
Вашар се редовно организује на једној пољани, која се налази на излазу из града, и то у смеру који води ка Лесковцу. То је одлично место, јер је готово ван града, и ретко се та вашарска атмосфера може пренети до центра града (тј. ако изузмемо оне продавце који се начичкају један до другог у дужини од једног и по километра, и који би и до моје куће стигли, само да им се може). Тако се они, које такве манифестације не интересују (као што сам ја), лако могу искључити из догађања са другог краја града. Ипак, постоје и они несрећници (поново као ја) који морају с времена на време да сврате и до болнице, код чика ортопеда (јер су били добра и мирна деца). Све би се то како тако прегурало, да се болница не налази на истом том путу за Лесковац, на самом излазу из града и улазу у прво село иза Пирота...
Тако, кренем ја данас на контролу. Ауто је морао да успори чим смо прошли семафор код хотела. А чим смо прошли петљу изнад тунела, нисмо смели ни да га убацимо у другу брзину. Рачунајући да ће поподне бити мање људи у болници и желећи да тамо избегнем гужву, упала сам у кркљанац. Људи су тако бесомучно ишли (а нису журили, него лепо, полако, да виде све) ка вашаришту, да јадна кола нису могла да прођу... А поред вашаришта - хаос! Пошто смо ишли толико споро (чак бих и пешице брже ишла), имала сам прилике и да видим и да чујем шта се тамо дешава... Од продаваца, који са својих тезги позивају људе, урлицима типа: "Пала цена до колена", преко деце, која вуку своје родитеље да што пре стигну до вртешки и твистера, до "кафане под вејник" и "жешћи мећици"... Све је ту, као у стара, добра времена, када је и писац ових редова посећивао исту манифестацију (сећам се да сам последњи пут натерала оца да иде са мном оне године када је било бомбардовање, и када смо били на распусту око 5 месеци, па пола другара из школе нисам могла да препознам). Једва се некако извукосмо и одосмо до болнице. У повратку смо, наравно, стали да купимо вруће мекике (што је превод за оно "жешћи мећици"). Успели су чак и да их унапреде од последњег пута, сада као прилог дају прелив од чоколаде. Толико су били "жешћи" да ме још увек боли желудац од њих. Нажалост, нисам могла да изађем да прегледам и одмеркам "вејник" у који ћу негде пред крај вашара да одем ("вејник" је шатор, тј. кафана која се под тим шатором налази. Пре неких петнаестак година исти су било јако популарни за организовање свих видова весеља. А дођем и објашњење због чега се људи "под вејник" враћају тек крајем вашара - то је проста пиротска логика, пред крај је све јефтиније, а какви смо то Пироћанци ако не уштедимо бар мало). :-)
На крају могу да приметим да ово двомесечно обитавање у Пироту утиче на мене толико много, колико нисам могла ни да замислим. Два - три пута сам видела Душана (мог преводиоца и учитеља пиротског), што је било сасвим довољно да се ослободим и провалим и научим још неку пиротску реч (управо од њега сам чула реч "саир", али ни учитељ, нити моји родитељи, нису умели да ми објасне шта значи). Довољно ми је да овде будем још месец дана (колико отприлике има до почетка наставе на факултету), па да коначно заборавим српски језик... :-) Па, другари, спремајте тај француски, па да се чујемо кад се вратим у Београд...
Нема коментара:
Постави коментар