Опет ја

Хух, нешто сам се сморила... Развукли ме на три стране, била сам овде онде... Сада сам се коначно скрасила у Београду, али поново не постижем да урадим све што хоћу...

Поч'о факултет... Била на семинару... Поново је лепо време... Поново идем на семинар... :)

Ево један виц... Иде Црвенкапа шумом и сретне неписменог вука. И он је пита: "Шта то носиш баци?". И она баци.

Хух...

Коначно мало топлије...

ДаклеМ, данас сам се одушевила... Устајем ја јутрос (поново је дискутабилно питање које је то доба дана, јер ме још увек држи она смис'о за релативистичку и квантну физику) и почињем да кукам зашто ме пробудио телефон (звала Ивана да пита шта радим :-) ) и тако то... И каже ми мајка ко је звао и бла бла, и углавном: договоримо се ми да изађемо до града на кафу, сок и остало, да она види патике, а ја неки дукс који сам пикирала јуче (да га купим). И крећем ја под пуном ратном опремом, у дуксу, јакни, дебљим фармеркама (и осталом зимском гардеробом) и... цркла сам док сам стигла до првог ћошка (а моја кућа је број 3, па видите где је тај ћошак). :-) После сам скинула јакну, нарафски, да се не бих разболела и живела сам срећно до краја живота... не бре то! Купила сам тај нови дУсК :-) И тако... :-)

Е да, ја иначе знам некада и да спремим нешто за јело (тј. знам увек, али ме некада мрзи). Малопре сам од Лалета добила рецепт за хоботницу на српски начин, који у целости преносим: "Састојци: 1 мало прасе (до 15 kg), 1 већа хоботница (око 2 kg) и кромпир. Припрема: док се прасенце врти на ражњу, хоботница се добро посоли и кува са кромпирима. Када је хоботница готова, а прасе печено, изваде се кромпири, вода пролије, а хоботница баци мачкама и керовима, да не зајебавају док мезимо. Рецепт плус: Прасе сервирати уз хладно пиво."

Мораћу да пробам овај рецепАт, чим се укаже прва прилика...

ПС. Додатак (у разговору са Сениором, схватила сам да постоји и пиротски начин спремања хоботнице на српски начин, па га сада додајем)... Састојци: исти. Припрема: Да не арчимо дрва, одемо код комшију и наложимо његов ражањ и сместимо прасе. Пошто од комшију не смемо да узимамо много дрва, хоботнице можемо на кучићи да дамо и некуване, а кромпир помало испечемо кад се направи добар жар и склони прасе. Рецепт плус: Да не би куповали пиво, а ако немамо домаће вино, добра је и вода од Даг Бањицу. :-)

Телевизијске глупости

ДаклеМ, морам да приметим да у телевизијским емисијама лупетају толико глупости да то просто није нормално! Разумем да се гости неких емисија сити излупетају, па нам то увек буде занимљиво, када гледамо на Тубету или сличним сајтовима... Али у Дневнику на првом програму... Умало да се прекрстим данас! :-)

Прича је ишла овако... Устанем ја јутрос (о томе колико је то било јутро стварно не желим да полемишем, јер сам схватила да у последње време имам изузетан смис'о за релативистичку физику) и умијем се, оперем зубе и све што треба (добро, нисам се обукла) и седнем да доручкујем. И баш некако у то време почиње први дневник на првом програму. Ја онако и слушам и гледуцкам и једем и плус читам нешто, кад почеше да причају о физици. Нарафски, подигнем ја одмах поглед да видим и чујем шта ће да кажу, кад ова поче да лупета (сада не могу да цитирам, али отприлике преносим) нешто типа: постоји нека хидроелектрана у неком селу, која је саграђена пре тачно 100 година, даклеМ 1908. године у неком селцету. И саграђена је на иницијативу неког физичара, који је желео да идеје Николе Тесле пренесе из Америке у Србију... Еј, мозгу, 1908. године! Теслине идеје?!?! 

И умало да се загрцнем од смеха... :-) Ипак је боље кад причају о Хигсовом бозону, а не знају основну поделу елементарних честица. :-) То бар стварно јесте нека виша физика. Ово је питање опште културе...

БеЈоГрАдСкЕ аВаНтУрЕ ...

ДаклеМ, овако... Ја нисам нормална, оно што би се рекло при чистој свести и здравој памети. :-) Али ни ич! Да почнем, како доликује, од почетка...

У свој родни град (али не и онај где ми је пребивалиште) дошла сам још у недељу ујутро. Није било много врућина, боље речено, у аутобусу сам се смрзла, и то поштено. Овде код мене је прилично пријатно, чак и када је напољу 40 степени, тако да преживех то преподне. Поподне сам отишла на окупљање Википедијанаца. Е то је био доживљај. :-) Врућина, врућина, врућина. Једва се докотрљасмо до Дома омладине, где је било нормално, јер су мало пре него што смо ми дошли укључили климу. О састанку се може прочитати на другом месту, па сада не желим да се расписујем о томе. Дакле, дан прође најнормалније, чак и поред те врућине.

Следећих неколико дана сам се мувала по факултету. Те упис, те носи ова документа, те она... Наравно, зашто све да буде једноставно када може и компликовано... Али, добро преживех и то. Но, данас је био главни догађај. Бејах нешто на ПМФ-у, где се налази једна од "испостава" мог факултета. И онда сам се са Машом вратила и седимо ми и причамо нешто, кад ја спазих да ми је палац леве руке црн (дакле не модар, него црн). Показах Маши (ајде можда ја не видим нешто), кад се и она испрепада. И тако је он током дана мењао боје. Предвече сам отишла код лекара и испоставило се да ми је од неког ударца пукао капилар (питам се само од ког ударца, кад га нисам ни пипнула, а камоли ударила, иако ми ни те науке нису стране). :-)

И тако, сада имам поново завој на руци... Кретен... 

Ништа од новитета...

Био је то један интересантан дан... Последња два дана на Фејсбуку лупам глупости на оном статусу, чак су ми и доказано већи лупатори од мене одали признање. Хм... Шта да радим, кад је досадно, убиство... И поред тог лупетања, радила сам и неке корисне ствари. Такође, током претходна два дана смо Александра (опште позната као корисник:Lampica) и ја (позната и као корисник:Geologicharka) реновирале портал Науке о Земљи на нашој Википедији. Ја сам прекјуче дошла на идеју да нешто треба променити, а она је затим прошетала мало по осталим Википедијама, нашла неки добар шаблон и онда га превела и... Ту сам се већ погубила, но добро, она је средила тај шаблон, направила супер кутијице, ја сам набацила текст... и направисмо много леп портал. Ја сам касније искористила исте те шаблоне и кутијице, променила им боје, и неке делове, и успела да набацим нов портал, који се зове Геофизика (што је и прилично очекивано од једног геофизичара). :-) Наравно, одмах су реаговали и момци, који су похвалили портале и изјавили да тамо недостаје женска рука, да мало улепша странице. :-)

Елем, да кажем нешто и о поменутим новитетима... Данас сам на Гуглу приметила обавештење да су избацили неки нови браузер, па рекох, што га не бих скинула да пробам. И, наравно, учиних то. Даунлоуд и инсталација су трајали веома кратко па сам убрзо и видела тај новитет. Нарафски, браузер ко браузер, сличног изгледа као и ови остали које поседујем. Разлика је што није преоптерећен дугмићима за напред, назад, лево, десно, и оним менијем који се налази скроз горе. Све је елегантно решено са два дугмета поред оног дела где се куца УРЛ. И сада, ја каква сам, свидео ми се, и рекох да га испробам неко време па ћу видети. Имала сам неке мале замерке, али ништа значајно...

И ондаК се јавио први глас разума, познатији као Немања, који је почео да мумла како то није добро, зато што оптерећује нешто, и онда, пошто ја имам Висту, то ће да направи неку штету нечему... (нисам се ни трудила да га схватим) Нешто касније смо на ИРЦ каналу наше Википедије причали о нечему, када је улетео Михајло са питањем да ли смо видели да је Гугл избацио нови браузер. Онда нам је дао неке линкове, и успео да ме потпуно убеди да га деинсталирам са свог рачунара...

Тако да, због двојице компјутераша, сада ич нисам актуелна...

Утисци

Ево, прође и тај очекивани дан. И сада ми је жао... Па, да кренем од почетка (како то обично и бива)...

ДаклеМ, припреме су почеле у суботу поподне... Увежбавање гласних жица, учење тонова и текстова песама... Ма не бре то... :-) Ово друго... Отишли смо на стадион око 8 сати (ај тинк) и одмах запрепашћење - било је јако мало људи (касније се испоставило да су сви дошли у 5 до 9, као младе невесте, и почели да се гурају, али о томе касније). Тако смо одлучили да ипак одемо на траву и станемо у средину на неких 5-6 метара од бине (пошто смо могли да бирамо - о'ш траву, о'ш трибине према Нишави). То је била супер одлука, јер сам одлично видела Чолу, и да не беше једног лика са огромном главом, који много воли да се весели, направила бих и боље сличице. Но добро, нису ни овако испале лоше.

И, као што рекох, таман пред почетак концерта, на стадион је нагрнула гомила људи, гурајући се и мувајући поред мене. Тада сам зажалила зато што нисам понела чекић, да ја мало неког почешам оним шиљатим делом. Међутим, како се све више приближавао почетак, људи су се смиривали, па смо ми на крају дошли испред оног кретена који није хтео да се помери да ја прођем... :-)

Чола је, нарафски, мало каснио, али добро, нисмо му много замерили. Концерт је почео жестоко, како само он то уме. Ређали су се хитови, један за другим, ми смо брзо у'ватили интонацију и певали заједно са њим сваку песму. А Здравко пева, па убија, стварно се дивим његовим гласовним могућностима. И било је... весело... У једном тренутку, у току паузе, сам се окренула према трибинама... А тамо... Људи сели, ваљда да се одморе од седења, које су трошили и за време док је Чола певао (то сам сазнала из поузданог извора који је обитавао поред мене за време концерта). :-)

И тако, ненадано, као гром из ведра неба, удари гром на Светога Саву! Овај... Опет не то... :-) Није ударио гром, али је Чола, некако, јако брзо завршио свој концерт. Отпевао је много добрих песама, истрчао се по бини, као да смо вршњаци (мада ја не бих могла онолико да трчим и да певам у исто време, ипак сам хорски тип, навикла да стојим мирно док певкам), и ко зна шта још... :-)

На крају концерта је био ватромет (нарафски). Након тога смо отишли са стадиона, и живели смо срећно до краја живота...

Припреме...

Како беше она занимљива реч... Ах, да... ДаклеМ, да почнемо... :-)

ДаклеМ, од данас сам поново она старинска. Могу да трчим, да јурим, возим бицикл... :-) (шалим се, не могу све то, али је први корак ка томе направљен - блокада је нестала) Елем, данас сам остала без блокаде, и сада сам врло срећна због тога. Јуче сам, на пример, изигравајући Хер Флика, покушала да се попнем уз мердевине, да бих висења лишила један јадни грозд код мене у дворишту, али нијесам успјела. :-) (мада, ја каква сам, кад се пењем на нешто високо, укоче ми се ноге у коленима, чак и када немам никакве додатне справе које их коче, а камоли сада)

Поново, даклеМ, ја сам решила да своју ножицу о'ма' експлоатишем. Тако сам још данас престала да мирујем (нараФски). Данас поподне јавио ми се мој пријатељ Јоца, чији је амерички акценат врло препознатљив. Тако, чим сам се јавила на телефон (фиксни, не знајући ко је) препознала сам га. :-) Био је у Пироту и наравно, отишла сам да се видимо (која нога). Врло ми је драго због тога, ево сад се сећам тек, нисмо се видели три године. Много... Али, о овоме ћу другом неком приликом.

Е даклеМ, кажу да ће се сутра у овом сморић граду десити невиђени спектакл (и ту је одмах апсурд, јер се исти тај догађај десио давне '78, па је већ виђен, али 'ајде)... И како кажу у "Лајању на звезде": "Колеге, дозволи, у нашем граду данас игра Звезда!". Е, у нашем граду сутра не игра Звезда, али концерт држи Здравко Чолић. :-)

Још увек не могу да прежалим прошлогодишње гледање Чолиног концерта на Маракани... Окупило се нас неколико са намером да гледамо концерт, који ће преносити већ нека телевизија... Нешто касније те вечери се испоставило да је то била само моја пуста жеља, јер је једина емисија забавног типа била "Звезде Гранда" на Пинку. :-) Не знајући шта да радимо, и у очајању, прибегли смо испијању Никшићких пива, пустили претходно поменуту емисију, стишали ТВ, а на рачунару пустили музику Здравка Чолића. Та комбинација и није била тако лоша, јер су у неколико наврата на Пинку пуштали пренос концерта, па смо чули неколико песама и видели каква је атмосфера на стадиону (за оне који се питају зашто нисмо отишли да уживо пратимо концерт - пааа опет сам ја крива, јер сам рекла да ће вероватно бити велика гужва и да нам је боље да останемо у соби... да ме убије човек, какав сам кретен).

ДаклеМ, пошто сам након те вечери одлучила да више не будем кретен, логично је било за очекивати да ћу овога пута решити да одем на концерт. Чудно је то што је концерт у ствари дошао мени, вероватно по оној: "Ако неће Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду". Тако је Чола одлучио да доџе у Пирот. Због тога смо обоје на добитку, он ће зарадити, а ја ћу коначно његов концерт одслушати уживо... :-)

Тако да... Како оно беше... А да, даклеМ... ;-) Сутра палим да га слушам, а импресије износим прекосутра, уз (надам се) по неку сличицу...

Поч'о је...

Већ сам напоменула да је Пирот јако досадан град. Ваљда је проблем у томе што је мали, када изађеш да прошташ стално виђаш исте људе, с једног на други крај града можеш да препешачиш за максимално 40 минута... Готово да се не дешавају неке занимљивије и другачије ствари од уобичајених.

Елем, данас је 28. август, и то је дан, који је од ове године, проглашен као градска слава (мада му је назив мало неправилан, јер Пирот још увек нема статус града, али 'ајде). Гледала сам данас на телевизији да ће у граду бити велики скуп који ће предводити (ко други него...) наш протојереј. С обзиром на то да никада нисам била верник, нећу присуствовати поменутом скупу (литији), али биће интересантно гледати их на телевизији (а прогнозирам да ће бити директан пренос). Лично мислим да су све те славе само губљење времена и трошење новца, али сви некако напрасно постадоше прави православни верници, а куд ће Србин православац без своје славе. Ценим да неће радити баш те установе које нам сутра требају да бисмо узели неку потврду (али шта ћу, кад увек тако глупу срећу)...

Е сем тога, 28. август, у народу и цркви познат и као Велика Госпојина, је и дан када (званично) у Пироту почиње вашар. То је један догађај, који ће још дуго остати важнији од градских слава, бар за већину становника овог града. Од како су га, пре неких десетак година, пребацили да, уместо 8. септембра (када је дан ослобођења Пирота од бугарске окупације), буде овог дана, постао је још посећенији... Наравно изузетак није ни ова година (а зашто би и била изузетак)...

Вашар се редовно организује на једној пољани, која се налази на излазу из града, и то у смеру који води ка Лесковцу. То је одлично место, јер је готово ван града, и ретко се та вашарска атмосфера може пренети до центра града (тј. ако изузмемо оне продавце који се начичкају један до другог у дужини од једног и по километра, и који би и до моје куће стигли, само да им се може). Тако се они, које такве манифестације не интересују (као што сам ја), лако могу искључити из догађања са другог краја града. Ипак, постоје и они несрећници (поново као ја) који морају с времена на време да сврате и до болнице, код чика ортопеда (јер су били добра и мирна деца). Све би се то како тако прегурало, да се болница не налази на истом том путу за Лесковац, на самом излазу из града и улазу у прво село иза Пирота...

Тако, кренем ја данас на контролу. Ауто је морао да успори чим смо прошли семафор код хотела. А чим смо прошли петљу изнад тунела, нисмо смели ни да га убацимо у другу брзину. Рачунајући да ће поподне бити мање људи у болници и желећи да тамо избегнем гужву, упала сам у кркљанац. Људи су тако бесомучно ишли (а нису журили, него лепо, полако, да виде све) ка вашаришту, да јадна кола нису могла да прођу... А поред вашаришта - хаос! Пошто смо ишли толико споро (чак бих и пешице брже ишла), имала сам прилике и да видим и да чујем шта се тамо дешава... Од продаваца, који са својих тезги позивају људе, урлицима типа: "Пала цена до колена", преко деце, која вуку своје родитеље да што пре стигну до вртешки и твистера, до "кафане под вејник" и "жешћи мећици"... Све је ту, као у стара, добра времена, када је и писац ових редова посећивао исту манифестацију (сећам се да сам последњи пут натерала оца да иде са мном оне године када је било бомбардовање, и када смо били на распусту око 5 месеци, па пола другара из школе нисам могла да препознам). Једва се некако извукосмо и одосмо до болнице. У повратку смо, наравно, стали да купимо вруће мекике (што је превод за оно "жешћи мећици"). Успели су чак и да их унапреде од последњег пута, сада као прилог дају прелив од чоколаде. Толико су били "жешћи" да ме још увек боли желудац од њих. Нажалост, нисам могла да изађем да прегледам и одмеркам "вејник" у који ћу негде пред крај вашара да одем ("вејник" је шатор, тј. кафана која се под тим шатором налази. Пре неких петнаестак година исти су било јако популарни за организовање свих видова весеља. А дођем и објашњење због чега се људи "под вејник" враћају тек крајем вашара - то је проста пиротска логика, пред крај је све јефтиније, а какви смо то Пироћанци ако не уштедимо бар мало). :-)

На крају могу да приметим да ово двомесечно обитавање у Пироту утиче на мене толико много, колико нисам могла ни да замислим. Два - три пута сам видела Душана (мог преводиоца и учитеља пиротског), што је било сасвим довољно да се ослободим и провалим и научим још неку пиротску реч (управо од њега сам чула реч "саир", али ни учитељ, нити моји родитељи, нису умели да ми објасне шта значи). Довољно ми је да овде будем још месец дана (колико отприлике има до почетка наставе на факултету), па да коначно заборавим српски језик... :-) Па, другари, спремајте тај француски, па да се чујемо кад се вратим у Београд...

Успела сам...

Сећам се своје матурантске екскурзије као да је јуче била. Гомила нас се стрпала у два двоспратна аутобуса, у којима чак није ни имало места за све (добро, касније се испоставило да смо помешали бусеве, јер смо једва чекали да кренемо, па смо ушли у мањи уместо у већи). И тако кренусмо пут Грчке. Екскурзија к'о екскурзија, ми смо били срећни као да идемо на месец, професори кукали (наравно) што морају да иду са нама (као да смо били шугави), али 'ајде, кажу, после се памте само лепе ствари. Е сада, ми смо из Пирота кренули без водича (ако се добро сећам, јер је ова жена која је била водич била у већем аутобусу), тако да (разуме се) нисмо ни знали куда идемо. Да не би оних несрећника који су седели на првим седиштима горе, и који су једини видели знакове и путоказе, не бисмо ми ни знали где и зашто нас воде. :-) Срећа наша па су возачи сами знали да стигну тамо где су кренули, па смо некако успели да се докотрљамо до Паралије. И у Паралији је, наравно, наст'о хаос. Ми смо одмах кренули да шетамо тамо 'вамо, неки су чак ишли одмах и на купање (а била је друга половина октобра)... Прави хаос. Наравно, ишли смо и на журку, која је била организована у некој дискотеци (која се, пре десетак и више година, када сам ја први пут била тамо, налазила у некој башти, на истом том месту, а сада је прерасла у зграду на три спрата). Е сада, деца к'о деца, остали смо до касно, па и када смо се вратили у хотел, нисмо одмах отишли на спавање, и постигли смо да одемо некад око 4 или 5 ујутро. А морали смо да устанемо рано, јер смо ишли у обилазак дивних места. И ми, тако поспани, уђемо у бус и наставимо да спавамо (нарафски). Узалуд се трудила једна професорка да нас разбуди, никако није успевала... Када смо се сместили и кренули, почела је да прича нека жена. Рекла је да је она наш водич, који ће нас водити у обилазак грчих знаменитости и... ту сам заспала. Дремала сам тако док 5 пута заредом у року од 3 минута нисам чула чувену реч: "ДаклеМ". И ту је био крај моме спавању, све док је госпођа причала...

Е сада, даклеМ, да кажем шта сам хтела када сам ставила овај наслов (да се неко не збуни, овај први део је написан да бих дошла до ове чувене речи, да не помисли неко да сам неписмена, а и да успут испричам како је било на екскурзији)... На Википедији може да се подеси налог да буде глобални (што би значило да могу имати налог на свим верзијама Википедије). Ја сам то урадила скоро, и налог ми је у процесу премештања и даље. И наравно, пало ми је на памет да активирам налог на верзијама Википедије на језицима које знам, даклеМ, на енглеској, француској и Википедијама у окружењу, које могу да разумем. Енглеску и француску страну сам направила још одмах, а пре неки дан сам направила стране на хрватској, босанској и македонској Вики. Наравно, прво протестовање Хрвата било је зашто сам писала ћирилицом, и том приликом сам добила један час из лингвистике где ми је објашњено колико су српски и хрватски језици различити. Не упуштајући се у расправу са одређеним корисницима, променила сам писмо у латинично и кренула у потрагу за неким стварима које ме интересују, а за које сам хтела да видим какве они чланке имају. Не знам како, али дошла сам до Јована Цвијића и... запрепастила се! Мало је рећи да су га напљували, користећи притом неке књиге које уопште нису валидна литература за његова истраживања... Али, 'ајде, нисам ни очекивала нешто много лепше. Ја сам, без исправљања оног што је написано, додала нешто о његовом доприносу геоморфологији. То је за њих било неразумљиво, јер није написано на хрватском. Ја сам замолила једну од корисница наше Вики, која је из Хрватске, да погледа то и поправи, што је она и учинила. Наравно да није било великих разлика. Додала сам тај текст, а проблематична корисница је на тај део ставила налепницу да је потребан превод са српског језика... И онда сам решила да одустанем...

ДаклеМ, наглашавам то поново, успела сам да се не посвађам (што је врло чудно за мене). Не знам шта ми се то десило. Једноставно, рекла сам себи: "Ма пусти, то су неке ствари, које се твојом расправом неће решити". Питам се само докле ће проблеми сличне врсте постојати... Уместо да се сви лепо удружимо, и направимо од овог лепог пројекта још лепши, ми се свађамо око тога да ли је правилно рећи "двотомна Геоморфологија" или "Геоморфологија у два свеска". Као да се не разумемо...

За почетак...

Дакле, ево, ја сам решила да направим место на Интернету на коме бих пискарала о својим размишљањима, идејама, или чему год... Чињеница је, да како год окренем, хтела не хтела, највећи део свог слободног времена проводим уз рачунар, читајући неке интересантне ствари, пискарајући нешто... И поред тога што ме мајка и даље убеђује да највише времена проведеног на интернету утрошим на Фејсбуку, тврдим да то није истина (сада сам к'о онај лик са клипа). Дакле, тај Фејсбук ми је прилично брзо досадио. У ствари, био ми је интересантан док у Београду нисам имала рачунар и сталан приступ интернету. После се то променило. Сада, док сам на распусту и када немам неких значајнијих послова да завршавам, бацила сам се на нешто сасвим ново и корисније...

Знам ја да је седење поред рачунара цео дан штетно за здравље, али шта ћу. И онако већ носим наочаре, па ваљда неће бити толико погубно. Елем, као што рекох, нашла бих ја и неку другу занимацију у овом (одвећ досадном) Пироту, да се пре неких 5 месеци нисам укључила у уређивање Википедије на српском језику. Одувек су ме фасцинирале енциклопедије. Схватала сам их као изузетно корисне ствари у свакој области науке. Међутим, као што рече један момак, папирне књиге су јако непрактичне (поготово ако неко реши да се сели), па ми се оваква, електронска, енциклопедија чак и на први поглед учинила интересантном и корисном.

Веома дуго ме интересује геологија. То интересовање је почело још пре првог семинара геологије у Истраживачкој станици Петница, док је касније, након сваког семинара, било све јаче. Управо због тога сам одлучила и да студирам геологију. И, трагајући тако по нету о неким стварчицама које ме јако интересује, налетех на чланак на Вики. Кренула сам да га уређујем, јер ми се учинило да је мало написано о томе (мада то и даље мислим, ал' све некако немам времена да га допуним), и.... заразих се. :-) Сада радим, увек нађем још неку ствар коју треба додати, нешто исправити...

А геологија... па... чека... ваљда да почне школска година па да јој се вратим. Кад већ пропустих онај лепи камп на Старој планини (због чега ми је и даље жао), нека чека. И ја сам је доста чекала...