ДаклеМ, овако... Ја нисам нормална, оно што би се рекло при чистој свести и здравој памети. :-) Али ни ич! Да почнем, како доликује, од почетка...
У свој родни град (али не и онај где ми је пребивалиште) дошла сам још у недељу ујутро. Није било много врућина, боље речено, у аутобусу сам се смрзла, и то поштено. Овде код мене је прилично пријатно, чак и када је напољу 40 степени, тако да преживех то преподне. Поподне сам отишла на окупљање Википедијанаца. Е то је био доживљај. :-) Врућина, врућина, врућина. Једва се докотрљасмо до Дома омладине, где је било нормално, јер су мало пре него што смо ми дошли укључили климу. О састанку се може прочитати на другом месту, па сада не желим да се расписујем о томе. Дакле, дан прође најнормалније, чак и поред те врућине.
Следећих неколико дана сам се мувала по факултету. Те упис, те носи ова документа, те она... Наравно, зашто све да буде једноставно када може и компликовано... Али, добро преживех и то. Но, данас је био главни догађај. Бејах нешто на ПМФ-у, где се налази једна од "испостава" мог факултета. И онда сам се са Машом вратила и седимо ми и причамо нешто, кад ја спазих да ми је палац леве руке црн (дакле не модар, него црн). Показах Маши (ајде можда ја не видим нешто), кад се и она испрепада. И тако је он током дана мењао боје. Предвече сам отишла код лекара и испоставило се да ми је од неког ударца пукао капилар (питам се само од ког ударца, кад га нисам ни пипнула, а камоли ударила, иако ми ни те науке нису стране). :-)
И тако, сада имам поново завој на руци... Кретен...
Нема коментара:
Постави коментар